ČULO VIDA

Vid uključuje više od sposobnosti očiju da precizno prikupljaju slike. Tu ne podrazumevamo samo detekciju stvari u okolini već mozak mora da obradi značenje tih vizualnih informacija, da ih zapamti, da bude u stanju da ih prati ako se kreću ili ako se dete krećete, da zna da li treba da reaguje na njih i da, ako treba, odredi najbolji način reagovanja. Beba uči da prati predmet koji se kreće najpre očima, a posle toga i okretanjem glave. Uči da se okreće prema izvoru zvuka. Kasnije uči više o zanimljivim predmetima koje vidi puzeći do njih, dodiruje predmete , uči kako da ih gura, podiže i baca. Kako sazreva, dete se sve bolje služi vidom za igranje i učenje. Kako slike spoljnog sveta postaju informacije koje mozak može da koristi? Nadraživanjem senzornih receptora u očima stvara se impuls za oprički živac, koji šalje senzorne poruke u različite delove mozga gde se informacije opažaju, razvrstavaju i povezuju sa drugim čulima.  Vid takođe zavisi od pravilnog rada očnih mišića. Očni mišići održavaju oči u istoj ravni i pomažu im da se glatko i simultano kreću. Oštrina vida oba oka može biti normalna, ali ako oči ne rade zajedno kao tim, kao dvogled, protivrečna polja vizualnog nadražaja mogu da dovedu do zbunjujuće pogrešne percepcije sveta. Radeći usklađeno sa vestibularnim i vizualnim senzornim informacijama, očni mišići moraju takođe da budu sposobni da:

🔺prate predmete koji se kreću;

🔺vizualno fiksiraju predmete dok se krećete da bi vidno polje ostalo stabilno;

🔺kontrolišu sekvencijalno prelaženje očima;

🔺ponovo fiksiraju oči sa jedne tačke na drugu. Mnoga deca sa poremećajem senzorne obrade imaju loše veštine okulomotorike i udruženog rada očiju. To otežava svakodnevne zadatke kao što su penjanje uz stepenice, zaobilaženje prepreka, bavljenje sportom, čitanje i pisanje.